Sa ulica grada ne nazire se nada... za spas

Sanjao sam da stojim na kiši, imam neku kul frizuru (tipa emo al je svejedno kul) ljubim plavooku djevojku, kojoj je isto kosa mokra...dubina tih očiju i blaženi izraz lica, crvene usne koju umiva kiša... Ne ja nisam romantičar, baš naprotiv ja sam u grubom realnom svijetu 12-16 sati na dan, kada ne spavam. Nisam imao ništa više od poljupca sa djevojkom... (naravno nešto intimniji tjelesni kontakt).. No nikad nisam umočio... možda to ni ne želim (ovo zvuči glupo). Očito sam ko Hamlet zaokupljen navikom razmišljanja... Nije stvar u moralu, da citiram nekog pametnjakovića :''U ovo doba jedini grijeh je glupost'', i ja to smatram logičnim. Štoviše, da se vratim temi, nikad nisam imao curu (što možda govori još više o meni kao čudaku). Ko još nije imao curu, osim šteberčina, i naravno heteroseksualnih ženskih osoba?! Možda se bojim veze, a možda mi se jednostavno sviđa neko drugi a ne ona kojoj se ja sviđam a ovoj se sviđa neko treći.... što me opet potsjetilo na Williamovu lirsku dramu San Ivanjske noći. Možda sam negdje spavao izmoren od posla, pa nisam bio tamo dok se dijelila sreća.
...Da, stvar je u sreći....
U tom neponovljivom nizu događaja koji se tako zgodno poklope ja sam opet ostao sam.